Разговор са селом
Еј да ми је мој вољени роде,
Напити се на Јелићу воде,
Прошетати Осмићем низ баре,
Па направит до матере старе.
Све би муке тешке предобио,
Чини ми се поново родио,
Још да ми је моја мила родо,
Заиграти Бушевићко коло.
Чути звуке наше тамбурице,
Љубит лице румено цурице.
Све су ово чоје пусте жеље,
Отишо сам ја једне недјеље,
Оставио село и љепоту
Сањајући о бољем животу.
Село ме је тужно испратило,
Што отиђох не бјеше му мило,
Знало јесте да ја за њим памтим,
Надало се да ћу да се вратим.
Село моје много си ми дало,
Дали бих ме сада препознало,
Ниси мене видјело већ дуго,
Еј животе тешка моја туго.
Сад у теби ништа исто није,
Нисам ни ја што сам био прије,
Љубав твоја до мене је иста,
Кад те видим око ми заблиста.
Радост твоја и моја се сретну,
Макну за трен судбину несретну,
Па разговор почнеш умиљати,
Такав којег зна још само мати.
Одговорити твоји пуни бола,
Моје биће воде до раскола,
Душа плаче разум се колеба,
Кроз плач каже : ИМА ОВДјЕ ХЉЕБА !
Небих душа чогла да се брани,
Ал зна добро на њеној си страни,
Па јој сада реци шта те мучи,
А она че храбро да одлучи.
Тако село поче своју причу,
Најтеже ми што дани отмичу,
У чекању пролазе ми дани,
Док ви негдје живите на страни.
Ко да слуша цвркут мојих птица,
Када скоро па нема Свјетлица.
Ком да цвјета грана јоргована,
Кад је мало остало Карана.
Ком да рађа слатко грожђе моје,
Када овдје не живи Љепоје.
Ко да чува гнијезда малих тића,
Кад је мало мојијех Шкорића.
Ком босиљка мој сад да мирише,
СТАНКОВИЋА скоро нема више.
Ко да пјесму поведе са пића,
Кад је мало ДМИТРАШИНОВИЋА.
Кад ћу чути глас дјечијег плача,
Када скоро нема ДРЉАЧА.
Тужно ОСМИЋ већ одавно дрема,
Јер ГЛИШИЋА тамо више нема.
Ово ти сине сваком спомени
ЋУЛИБРЦИ су највјерни мени
То су наша вјерна браћа фина
Живе овдје стотине догиа
Чудо право баш као у бајци,
Да се боре још моји Бјелајци
Куд све наша не одоше браћа,
Мало нам се вратило Бурсаћа.
Муком тешком и зора освиће
Кад погледам ја на Поповиће.
Пристејем се ЈУНАКА ПЕЦИЈЕ
Да нас сунце бар мало огрије.
Тужно сине да занијеме уста,
БОРОВНИЦЕ и буковска пуста.
Године нам пролете у трену,
Нек опросте што их не спомену.
Презимена Бушевићка друга
Небих даље сломиће ме туга.
Хвала Богу што им снагу даје
Да још Србин и Бушевић траје.
Никад горе ни теже не бјеше
Једино вас ваше очи тјеше
У њима се виде ваше жеље
Да вратите живот и весеље
Да поново свима сунце гране
А и ви вратите са стране
Па да буде среће и љепоте
Да те вриједи живјети ЖИВОТЕ
Залин (Ускоро) |
|---|
Црно Језеро (1941-1945 г.) |
