Мирко Љубанић

ГРМЕЧ*

Грмеч је у мени снагом и висином
Усред душе моје, чујте, вуци вију !
На међеђем брду волови се крешу -
У мени хајдуци с Турцима се бију.

Грмеч је у мени, ал’ мраморно ћути,
Ћуди своје чудне не казује ником;
Кад се сунце јави, тад ће снијег пасти,
Обувен опанком, а опасан ликом.

Грмеч је у мени, у венама тече,
а срце ми бије све брже и брже,
кад чујем свог вранца са Станића Брда,
што у турском ропству жалобитно рже.

Грмеч је у мени, еј, цртачи мапа,
чиме то св’јет мисли Грмеч да измјери !
У њему још живе кости прађедовске
и реже на Турке к’о рањене зв'јери !

У рашљама кривим оканове букве
Од дјетињства памтим вр’једне пчеле рој:
-“Земљи, мајка !“- зовем и сједам на голо.
Ал' неће ме пчела, укућанка моја,
Осјећа да нисам својој земљи свој!

Грмеч је у мени снагом и висином
Усред душе моје, чујте, вуци вију !
На међеђем брду волови се крешу -
У мени хајдуци с Турцима се бију.